Само нека ми неко каже како не воли да гледа у небо! Свако је видео олујно небо. Обрадујемо се када видимо плаветно, пролећно небо по коме тамо амо лете птице. Али ово није прича о небу већ о облацима и то о само једном облаку и о његовом власнику.
Како су ово Мале приче и у њих може све да стане, чак и небо и један облак, одмах идемо даље.
Одакле почети? Да ли од тог дивног пролетњег јутра? Или испричати како се Степа оклизнуо на кору банане на путу до школе? Не знам. Али знам да је Степа, лежећи на леђима, нетремице гледао у плаво небо. А на небу, шта друго него облак.
Облак је био сав бео, нежан, паперјаст, ни овчица му није била равна! Баш у том трену Степа одлучи да облак постане само његов и ничији више. Када је устао и наставио пут, на његово запрепашћење, облак га је пратио. Куда Степа, туда и облак. Просто као да је знао да има новог власника коме ваља бити послушан. А Степа, поносан. Он и облак иду свуда, нераздвојни.
Тако је то трајало скоро целог лета. Свашта се дешавало. Ако беби у колицима смета сунце, Степа стане поред колица, а облак над њима прави сенку. Смејао се Степа када је облак правио колутове и разне друге облике да би авион пролетао кроз њих. Неки пут је био убеђен да се и облак задовољно смеје. Постали су нераздвојни.
Али, увек дође дан растанка. А то се десило овако. Прво се појавио један облак, већи од Степиног. Био је веома љут и све је изгледало да грди Степиног другара. А онда наиђе други, огроман, сив и из њега пљусну киша. Степа пожури кући.
Убрзо засија сунце. Гледајући кроз прозор у ведро небо без облачка, Степа се досети. Сигурно је његов облак одскитао далеко од куће па су његови родитељи дошли да га врате.
